Slobodno penjanje je sport u kome je potrebna oprema kako bi se bezbedno bavili time. Posebne patike (penjačice) sa mekim đonom, penjački pojas, pouzdani uređaji za osiguranje poput puža , greegree-a, osmice , zatim tu su i karabineri za maticama, ali i oni bez njih klasični, onda kompletići , svakako jedna od najbitnijih stvari jeste i penjačko – dinamičko uže koje može biti debljina od 8 do 12mm, ali i kaciga radi čuvanja glave od kamenja koje pada pri obaranju. . . tu su naravno i neobavezni delovi opreme poput magnezijuma radi sprečavanja znojenja ruku, vrećice za magnezijum, onda cepini i dereze za ledno penjanje i tako dalje.

Sa razvojem slobodnog penjanja, došlo je i do opremanja određenih smerova, kako bi penjačima bilo lakše da vežbaju i treniraju, usavršavajući svoj stil penjanja. Opremane su teške stene dužina do 25 m. Opremane su stene koje su lako bile pristupačne.

Pored veštačkih stena u Beogradu, Nišu, Boru, postoje i mesta za slobodno penjanje po prirodnim stenama i to : Jelašnička klisura, Grdelička klisura, Gornjačka klisura, Sićevačka klisura, ali i planina Stol, koja obiluje izvanrednim kako sportskim tako i  alpinističkim smerima.

 

Penjanje u vođstvu kao prvi (redpoint – leading)

Pri ovakvom načinu penjanja, penjač nikada ne ide sam na penjanje, niti ide bez odgovarajuće opreme (sve o opremi za penjanje,  saznajte ovde). Kada stigne na stenu, penjač vrši pogled smeri koju penje, zatim uz dogovor sa osiguravaocem, kreće da penje. Vodeći penjač se penje, i na određenim mestima ukopčava uže u karabinere (komplete) koje on sam postavlja prilikom penjanja, ili se oni tu već nalaze. Ovakav stil penjanja zahteva visoku koncentraciju od penjača, jer se mora voditi mnogo više računa o sopstvenoj sigurnosti, dok kod „top rope“ to nije slučaj. Naravno, o bezbednosti ne treba samo penjač da brine već i sam osiguravaoc, jer je ovakav način osiguravanja daleko složeniji. Kod leading – a, dužina pada je velika, a opterećenje koje trpi oprema za osiguranje je veliko. Zbog toga se ovakva vrsta penjanja ne preporučuje početnicima, niti osobama koje ne znaju da rukuju opremom za osiguranje. 

Uspon sa osiguranjem sa vrha (top rope)

Kada se penjač penje, osiguran je sa vrha smera koji penje, to jest, penjač je osiguran kroz sidrište, tako da je za jedan kraj privezan sam penjač, dok je drugi kraj kod lica koje osigurava. Top rope je jedan od najsigurnijih sistema penjanja.  Omogućava daleko manji sistem rizika. Dužina pada je vrlo mala, pa je stim u vezi i opterećenje koje se prenosi na sigurnosnu opremu  daleko manje. Penjač je u potpunosti oslobođen psihološkog pritiska od gubitka smeri i pada. Sve što ostaje na penjaču jeste da uz maksimalnu koncentraciju popne zadati smer. Zbog svoje sigurnosti, top rope osiguranje se koristi za osiguravanje početnika, ali i za upoznavanje novih smeri i obaveznih treninga. Top rope usponi se ne boduju kao ostali sistemi osiguranja, i penjač koji penje neki smer ovim sistemom neće se smatrati da je popeo smer, jer ga nije popeo „kao pravi“ smer. 

Solo uspon

   Načini penjanja se razlikuju po tome kako se vrši osiguravanje užetom i po stepenu do kog je penjač upoznat sa datim smerom. U zavisnosti od načina osiguravanja, postoje tri varijante penjanja: solo uspon, uspon sa osiguranjem sa vrha i penjanje „u vođstvu“.

   Svaki penjač samostalno odlučuje koju će tehniku koristiti. Najbolji penjač je uvek „živi penjač“, tako da ne bi trebalo da se srlja u smer bez razmišljanja o svojim sposobnostima i mogućnostima. Kao što je već rečeno postoje razni stilovi penjanja. Ovog puta, govorimo o solo usponu. Solo uspon iziskuje izuzetan i veoma usavršen nivo koncentracije, odličnu fizičku spremnost, ali i vrhunsku veštinu. Pri solo penjanju, ne postoji nikakva sigurnost osim vaših sopstvenih mišića kojima se držite i osiguravate. Iako je veoma opasan stil penjanja, oni najbolji penjači se odlučuju na takav stil da bi svoj adrenalin dovodili do još viših granica.  Kod solo uspona je veliki rizik od otkazivanja mišića i gubitka snage, što dovodi do katastrofalnih posledica, pa se zbog toga ne preporučuje mladim i neiskusnim penjačima. Solo uspon se ne kotira više od drugih stilova penjanja, pa se zato opredeljujte za sigurnije stilove dok svoje umne i fizičke sposobnosti ne dovedete do maksimuma. 

Istorijat penjanja

   Koliko se dugo ljudi penju po stenаmа ne može se tаčno utvrditi. Mnogi su svedoci pričа dа „su se kаo mаli verаli po Kаlemegdаnu preko onih ‘zidinа’ i dа nisu znаli dа je to sport.“ Međutim, legendа kаže dа je nа zаhtev Aleksаndrа Mаkedonskog zа predаju plаninske tvrđаve u Sogdijаni, blizu dаnаšnjeg Sаmаrkаndа nа severnom Putu svile 327. pne, rečeno dа će se predаti tek „kаdа Mаkedonci budu mogli leteti“. Vojskovođа je skupio 300 dobrovoljаcа koji su bili dovoljno iskusni i spremni zа penjаnje nа strmim stenаmа. Počeli su peti noću pri čemu je 30 penjаčа poginulo, аli je 270 došlo do vrhа. Aleksаndаr se tаdа zаljubio u Roksаnu, Oksijаtrovu kći i sve dаlje je istorijа. Slično su grаđeni i mаnаstiri nа Meteorimа u Grčkoj. Dаkle, slobodno penjаnje nije izmišljotinа modernog dobа, kаo uostаlom ni аlpinizаm iz kogа je nаstаo.

   Počeci ovog sportа dаtirаju oko 1950. godine iz Josemitske doline u SAD kаdа je termin free climbing i nаstаo. Vezаn je bio isključivo zа prirodne stene. Sedаmdesetih godinа 20. vekа proširio se i u Evropu, а svoj bum doživljаvа kаdа su se smerovi počeli opremаti аnkerimа. Tаdа je slobodno penjаnje postаlo mnogo sigurnije i penjаči su počeli dа penju sve teže smerove. Dаnаs se slobodno penjаnje podjednаko odnosi nа penjаnje prirodnih smerovа premа određenim prаvilimа, kаo i nа tаkmičаrsko penjаnje nа veštаčkim stenаmа.

   Dok počeci slobodnog penjаnjа u Srbiji dаtirаju od 1990. godine kаdа je osnovаnа prvа penjаčkа sekcijа pri plаninаrskom društvu Avаlа. Tаdа je opremljen i popet i prvi smer u Srbiji. Bilа je to Skepsа sа ocenom osаm minus (VIII-). Penjаnje je u Srbiju došlo iz Slovenije.

Par reči o slobodnom penjanju

    Slobodno penjanje je sport koji je proizašao iz alpinizma. Tehnika slobodnog penjanja se koristi pri penjanju alpinističkih smeri. Sa vremenom je došlo do nezavisnog razvoja sportskog slobodnog penjanja.

   Sportsko penjanje je jedan od ekstremnih sportova, a povrede su retke, uz uslov da se penjač pridržava 5-6 propisanih pravila o bezbednosti. Sportski penjači sjedinjuju maksimalan adrenalinski doživljaj, izuzetnu psihološku stabilnost i potpuno učešće svih mišića. Da bi se bavio ovim sportom čovek mora biti snažan na specifičan način. Ustvari najbolji penjači su kombinacija snage i veštine. Što je ova kombinacija bolje uklopljena to je penjač bolji. Posebno se može istaći da zbog specifičnog položaja penjača pri penjanju (glava i kičma su dosta savijeni unazad) dolazi do ispravljanja kičmenog stuba i pravog držanja tela. Pored toga izračunato je da sportsko penjanje (pored trčanja uz stepenice) spada u sportove koji u jedinici vremena imaju najveći kalorijski utrošak.

   Cilj penjača nije planinski vrh,  već ispenjavanje što težeg detalja, na prirodnoj ili veštačkoj steni. Naravno u početku su penjači penjali samo veštačke stene, ali sa razvojem ovog sporta, došlo je do pravljenja veštačkih stena. tom vrstom stena penjačima je omogućeno da nesmetano treniraju tokom čitave godine, bez obzira na vremenske uslove.Sa razvojem ovog atraktivnog i teškog sporta došlo je do organizovanja takmičenja u penjanju. U svetu su ona vrlo popularna i posećena (u Sloveniji skoro svaka škola ima veštačku stenu). Takmičenja su najčešće na veštakim stenama. Ima raznih kategorija takmičenja. Brzinska se odnose na lakše smeri i pobednik je onaj ko ispenje smer za što kraće vreme. U težinskim  takmičenjima se ne meri vreme već maksimalna visina koju dosegne takmičar. Svako takmičenje prate sudije i mnogobrojna publika.